Mišićni disbalans

U idealnom slučaju, svi naši mišići su uravnoteženih svojstava (snaga, tonus, elastičnost…) pružajući skeletu neophodni strukturalni balans. Medjutim, u praksi stvari često stoje drugačije: jedan mišić je previše jak ili previše slab u odnosu na svog funkcionalnog antagonistu. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da jedna situacija često olakšava nastanak i druge, tako da se one mogu pojaviti i zajedno, na primer u slučajevima prisustva hroničnog muskuloskeletnog bola.

Drugi veoma čest izvor mišićnog disbalansa je pogrešan metod vežbanja (najčešće samoinicijativno laičko formiranje treninga u teretani vodeći se samo željama, a ne i pravilima i merama opreza). Tipičan primer je intenzivno vežbanje mišića prednje-bočnog trbušnog zida, zapostavljajući pritom mišiće donjeg dela ledja. Umesto lepe muskulozne figure, ramena se pomeraju put napred i naniže, uz unutrašnju rotaciju i nastaje grudna hiperkifoza.

Pojedini sportovi i rekreativne aktivnosti, poput biciklizma, uključuju specifičan nefiziološki položaj trupa, što predstavlja povećani rizik za mišićni disbalans.

Dugotrajno prisutan mišićni disbalans može dovesti do strukturnog disbalansa, odnosno formiranja deformiteta. Medjutim, proces može da teče i obrnuto: na primer, u slučaju razvoja degenerativnih promena nekog zgloba, bezbolni opseg pokreta u tom zglobu se sužava, napuštajući idealne ravni pokreta i fiziološke pozicije u tom zglobu. Stoga neki mišići rade lakše, a drugima je poluga otežana pa vremenom postaju podložniji oštećenjima i nastaju bolni sindromi.

U treningu i terapiji, povećanje tonusa oslabljenog mišića ima prednost nad namernim oslabljivanjem prejakog mišića. Trebalo bi izbeći čestu grešku da se vežbanjem deluje na oba mišića koji su u disbalansu. Iz tog razloga, pravilna i dovoljno precizna dijagnostika koji mišić je izvor problema je ključni efekat uspeha.

Facebook Comments