"Vežbe za ledja" - dokazi i običaji I deo

Kineziterapija je najčešće korišćeni vid rehabilitacije u Srbiji. Samo u beogradskim domovima zdravlja ovaj način lečenja koristi preko 50.000 ljudi godišnje. A prema podacima zdravstvene statistike, najčešća indikacija za primenu ovog načina lečenja je bol u donjem delu ledja. Dakle, vežbe usmerene na lečenje tegoba vezanih za lumbalni segment trupa su najviše rasprostranjeni vid kineziterapije, nakon akutnih povreda ili u sklopu lečenja kod hroničnih bolnih stanja tog regiona tela. Vežbanje lumbalnog segmenta se kroz odredjene standardizovane forme, osim toga sprovodi na više nivoa rekreacije (u sklopu različitih programa, poput fitnesa, pilatesa, joge, aerobika i drugo) ili trenažnog procesa (kondiciona priprema sportista, kao i veliki broj sportskih elemenata koji značajno uključuju naprezanja lumbalnog segmenta). Ponekad postoji potreba za specifičnim programom vežbanja usled specifičnosti patološkog stanja (na primer, kod diskus hernije izbegavaju se pokreti fleksije lumbalnog segmenta). Medjutim, kako su “vežbe za ledja” dobile danas rasprostranjenu formu?

Nema puno naučnih podataka o tome zašto se kineziterapijski protokoli koji se koriste za lumbalni segment sprovode na uobičajeni način, već je njihova primena zasnovana uglavnom na "kliničkom iskustvu" (McGill, 1997). Medjutim, postoje naučna istraživanja koja bacaju nešto drugačije svetlo. Navešćemo nekoliko rasprostranjenih primera.

Da li podizati teret iz čučnja uz ispravljena ledja?

Sigurno ste mnogo puta čuli ovaj savet. Medjutim, sugerisana pozicija lumbalnog segmenta ima svoju fiziološku cenu (Garg & Herrin, 1979). Da bi odgovorili na prethodno pitanje, neophodno je najpre objasniti način kako lumbalni segment reaguje na opterećenje u fiziološkim uslovima, odnosno opisati pojavu ko-kontrakcije.

U slučaju podizanja tereta pregibanjem trupa, mišići stabilizatori trupa dobijaju sve bolju biomehaničku poziciju za ko-kontrakciju, osim što u završnoj amplitudi fleksije primat stabilizacione sile preuzimaju ligamenti i intervetebralni diskusi (McGill & Kippers, 1994). Pored toga, pojedini ekstenzori kičmenog stuba (a naročito lumbalni deo m.longissimus thoracis i m.ilocostalis lumborum) dodatno sprečavaju i prednju translaciju lumbalnih pršljenova. Medjutim, ovaj efekat u blizini krajnje amplitude fleksije trupa značajno umanjuju pojedini intervertebralni ligamenti (Heylings, 1978), čime postaju i podložni povredama u tom opsegu pokreta. Takodje, pokazano je da puna lumbalna fleksija nosi povećani rizik od povrede anulus fibrosusa ili završne ploče tela pršljenova u njenom zadnjem delu, dovodeći do Schmorlovih hernija ili radijalnih diskus hernija, i zato je treba izbegavati.

Od pitanja kakva je pozicija kolena i trupa bitnije je koliko je težište tereta koji se podiže blizu težišta trupa. Takodje, pokazano je da pojava i težina povrede ne korelira sa opterećenjem, čak ni sa momentom sile koje opterećenje produkuje, već sa narušavanjem ko-kontrakcione stabilizacije susednih spinalnih segmenata. U tom smislu, sistem vežbanja stabilizatora kičmenog stuba dovodi do kalibracije bezbednog nivoa fleksije izmedju svaka dva susedna lumbalna pršljena, tako da podizanje tereta u poziciji pretklona trupa bez prekoračenja fleksionog limita ne dovodi do povrede.

Podizanje trupa sa savijenim kolenima?

Često se čuje instrukcija da se podizanje trupa iz ležećeg položaja izvodi sa prebigljenim kukovima i kolenima, uz objašnjenje da je time rasterećen iliopsoas. Naime, podaci dobijeni NMR snimanjem govore da se sa fleksijom zgloba kuka ne menja pravac rezultantne sile iliopsoasa, već se jedino njegova početna dužina skraćuje (Santaguida & McGill, 1995). Ali, pošto se psoas pripaja na svim lumbalnim pršljenovima, aksijalno opterećenje se savijanjem kolena ne menja značajno: prosečne vrednosti kompresione sile su procenjene na 3230 N sa ispruženim nogama i 3410 sa savijenim kolenima i kukovima, a translacione sile 260 N i 300 N. Uzevši u obzir ovakve veličine sila, nije više pitanje da li su bezbednije vežbe podizanja trupa sa ili bez savijenih kolena i kukova, već da li su te vežbe uopšte bezbedne i preporučljive kod bolnih stanja ili nakon povreda.

Deklinacija karlice pri vežbanju?

Rutinski se preporučuje deklinacija (rotacija unazad) karlice, za šta nema dovoljno naučno potkrepljenih dokaza. Ovaj pokret dovodi do fleksije lumbalne kičme, i dodatno opterećuje zadnje ligamente i anulus fibrosus, a to je povezano sa povećanim rizikom od povredjivanja. (Adams & Dolan, 1995). Stoga se pri vežbanju preporučuje zadržavanje fiziološke lodroze kao neutralne pozicije kičmenog stuba.

Literatura

McGill SM. The biomechallics of low back injury: implications on current practice in industry and the clinic. JBiomech. 1997;30:465-475.
Garg A, Herrin G. Stoop or squat: a biomechanical and metabolic evaluation. American Institule of lndtustrial Engineering Transnctions 1979; 11:293-302.
McGill SM, Kippers V. Transfer of loads between lumbar tissues during the flexion-relaxation phenomenon. Spine 1994;19:2190
Heylings DJA. Supraspinous and interspinous ligaments of the human lumbar spine. J Anat. 1978;125:127-131.
Santaguida PL, McGill SM. The psoas major muscle: a three-dimensional geometric study. JBiomech. 1995;28:339-345
Adams MA, Dolan P. Recent advances in lumbar spine mechanics and their clinical significance. Clinical Biomechanics. 1995;10:3-19